Baš nešto mislim koliko je sebičluka na ovom svijetu. Sve je postalo interesna grupa, svi se druže jer imaju neku korist. Sve je proračunato. Ljudi jedni druge koriste na razne načine. Emotivno, finansijski, duhovno, a sve pod plaštom izgovora „kako mi prijaš”. Ma koga bre lažeš, ne prijam ja tebi, nego ti trebam, da ti nešto pomognem, pokažem, završim. I nemoj me kupovati lažnim emocijama, a posebno ne čokoladnom Milkom od jagoda, budi faca, kupi Menaž, istakni se, budi drugačiji. Vidim i ova djeca, ovaj sopstveni okot, to bi te tek uništilo, to u oko neće da ti pune ako nema koristi. Presimpatično mi je kada vidim kako im se male face transformišu od „majko druže” do „mamice, mogu li sa drugarima..” e kakvi su to glumci, ali đe mene nađoše. Pila je Bisa vodu sa Morače, ukapira odmah da me nešto foliraju. A i oni koji mi se jave porukicom, kao samo da vide kako sam, pa nakon pola dana ide i prateće pitanje „a vidi, da ne možeš..” pa pucaj druže pitaj odmah, budi faca, otvoreno samo. A najslađi smo kad jedni drugima obećavamo kafe i gledanja, a već unaprijed znamo da ih neće biti, nego, oposli mi to sestro, pa se čujemo opet kad mi budeš trebala. I uzalud Bisa piše i poručuje, ostavlja opomene i napomene, ovi najuporniji baš nemaju stida a ni obraza, moja ih majka zove „debelokožci”. No, neću više da hejtujem. Idemo u susret blagim danima. Nadam se da ćemo ih provesti veselo, srećno. Da ćemo obradovati neke naše drage ljude, ali iskreno, srčano, nekim detaljima, emocijama koje nisu možda očekivali. Ima i onih koji mi kažu „volim te ja Biso, ali nisam ti ja tip da ti to i kažem ili pokažem, podrazumijeva se to”, a neka hvala, vole svi da osjete to parčence ljubavi, da im kažete nešto lijepo i meko, što poodavno nisu čuli, nešto što će ih malo podići i odlijepiti od Zemlje, nešto što će vam dati krila, neka lijepa poruka, neka posebna pjesma na vašem zidu, neki omiljeni kolač ili knjiga, nešto što samo taj neko voli ili zaslužuje. Potrudite se, malo je dovoljno, a neko reče to malo najviše nekada nedostaje. A kada vrijeme prođe ostaju nam ili sjećanja, jer smo srećni, uradili smo pravu stvar ili kajanja, jer nismo imali herca da to malo uradimo. Život, koliko god vagali, nekad ima pokvaren kantar, pa ne umije da izvaga, nekad tas bude na pogrešnoj strani i ostaju ožiljci a ne treba nam to. Eto ja ću u toku ovih blagdana, sem jaja koje ću da ofarbam i poklonim, dragim svojim ljudima pokloniti ono što najviše cijenim, a to je sebe. Pokloniću im svoje vrijeme, svoju energiju, pokloniću im milion toplih osmjeha, pokloniću im svoje šale i duge šetnje, sve ću da ih zagrlim, pokloniću im ljubav, a ona je najdragocjenija, najskuplja a opet je potpuno besplatna. Bisa vam čestita praznike, želi zdravlja, sreće i nafake. U miru da ih provodite i poručuje ono njeno „samo umjereno drugari i u iću i u piću, samo se volite neograničeno. Ljubav nema rok trajanja, uputstvo za upotrebu i cijenu. Misliću na vas, vaša Bisenija Hašimotović.